Реферат: Ми стојимо у борби за наше заједничко Предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца

ЕКУМЕНИЗАМ

И ВРЕМЕ АПОСТАСИЈЕ




С А Д Р Ж А Ј :



ЈЕРЕС НАД ЈЕРЕСИМА

ПОЧЕЦИ ЕКУМЕНИЗМА

ЦАРИГРАДСКА ЕНЦИКЛИКА ИЗ 1920 Г.

СЕРГИЈАНИЗАМ У РУСКОЈ ЦРКВИ

СВЕТСКИ САВЕЗ ЦРКАВА

ЕКУМЕНИЗАМ ПАТРИЈАРХА АТИНАГОРЕ

ПАТРИЈАРХ ДИМИТРИЈЕ - НА СТРАНПУТИЦИ СВОГ ПРЕТХОДНИКА

АПОСТОЛИ ЕКУМЕНИЗМА

СПЕКТАКЛИ СВЕТСКОГ САВЕЗА ЦРКАВА

^ КОКЕТИРАЊЕ СА ИСЛАМОМ И ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА

ПАРЛАМЕНТ СВЕТСКИХ РЕЛИГИЈА

СИНКРЕТИСТИЧКА ПАПАЗЈАНИЈА - КАНБЕРА 1991

ГЛАСОВИ САВЕСТИ И ОБРАЧУН СА ЊИМА

^ НАСТАВАК АПОСТАСИЈЕ

НОВИ ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ

ЕКУМЕНИСТИЧКА ТРАГИКОМЕДИЈА НА УПСАЛИ

УНИЈА СА МОНОФИЗИТИМА

ПАТРИЈАРХ ДИОДОР НА БРАНИКУ ПРАВОСЛАВЉА

^ САБОР У ЦАРИГРАДУ 1993

ПАПИСТИЧКА ЕКЛИСИОЛОГИЈА ЦАРИГРАДА

ТЕЖЊЕ ЗА РЕОРГАНИЗАЦИЈОМ ДИЈАСПОРЕ

УНИЈА У БАЛАМАНДУ - ПОБЕДА ВАТИКАНСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ

^ ПАПИЗАМ КАО СЕСТРИНСКА ЦРКВА

ОБРАЧУН СА СВЕТОГОРСКИМ ЗИЛОТИМА

А ШТА КАЖУ КАНОНИ СВЕТИХ САБОРА

ЦИЉЕВИ ЕКУМЕНИЗМА

ШТА ЧИНИТИ?



"Ми стојимо у борби за наше заједничко Предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца."

(Св. Василије Велики, посланица 243)

.

"Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама." (2Тим 4, 3-4)::


"Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће и изабране." (Мт. 24, 24)


"Не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем свога ума..." (Рим. 12, 2)


али је број људи, данас на свету, који зна и верује да је једино Пра­вославна Црква сачувала аутентичан лик Богочовека Христа и богатство Његовог учења које нам је предато у Светом Предању, преко Светог Писма, светих Апостола и њихових наследника. Отуда наша Црква која се још назива Једном, Светом и Католичанском (саборном), једина има право да себе назива Православном ( - ) јер је "Црква Бога живога, стуб и твђава истине." (1 Тим 3,15) и "врата паклена неће је надвладати" (Мт. 16,18). Једино је за њу Господ рекао "...и ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека." (Мт. 28,20). Другим речима, не постоји никаква сумња око тога да је Истинита и Једина Црква коју је Господ основао, управо она која беспрекорно чува истину Христову. У бурној историји Христове Цркве било је бројних покушаја да се реч Еванђеља прилагоди палом огреховљеном човеку, да се Еванђеље реинтерпретира, али је Црква успела да сачува своје девичанство неупрљана духом овога света, и одувек је била и увек ће бити страна овоме свету и веку. Зато традиционализам, који у данашње време има прилично негативну конотацију, представља један од најважнијих атрибута Православне Цркве. Господ нам је предао своју истину једном заувек и наша настојања треба да се огледају у томе да том истином заживимо и да је делатно познамо, а не да је научно­богословски откривамо, јер не постоји апстрактна истина, већ једино Господ који је једини "пут, истина и живот." Уједно Господ нас позива да у пуноћу Православне Цркве приведемо све људе, а не да веру прилагођавамо људима. Управо један од најважнијих задатака наше Цркве није да Царство Небеско спусти на земљу већ да људе уздигне у Царство Небеско, да их обожи и са целом преображеном твари сједини у Христу.

С друге стране много је врста неправославних (хетеродоксних) "хришћана" - јеретика који се налазе изван Цркве Христове и чине заједнице нечастивих, ()1. јер "како могу бити у Католичанској Цркви, пита се Св. Атанасије Велики, они који су одбацили апостолску веру, и постали изумитељи нових злих дела, они који су оставили божанске речи Писма, а људске обмане прогласили новом мудрошћу."2 Штавише, они који су оставили веру богомдану не могу се називати ни хришћанима.3

Нажалост, у наша смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су то чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма4 активно раде на стварању једног "Новог Хришћанства" преко којег непријатељ људскога рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти-­Цркву) и уз њену помоћ припреми долазак лажног Христа. Њихов циљ је да Цркву доведу у корак са данашњим временом и стиде се пред "слободоумним" и "напредним" западним светом да јавно признају истину о својој Цркви и вери православној. Они заједно под руку са разним јеретицима у "лажном смирењу" хуле на Цркву признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву4, да је она подељена и да "сви треба да се покајемо и измиримо". Тек тада ћемо, по речима ових нових апостата, поново "пронаћи" једну, недељиву и истинску Цркву Христову. Још до јучер су се ти исти правдали да учествују у дијалогу са јеретицима како би пред њима сведочили истину Православља, а сада то исто Православље продају у бесцење, бацајући бисере свињама.

Ипак, ми засигурно знамо да се ови мрачни циљеви никада неће остварити, јер је Црква Христова неуништива. Она ће и на свршетку овога века дочекати свога женика Христа чиста и непорочна, неоскврњена грехом апостасије. Питање је само колико ће људи у њој препознавати истинску Цркву Божју и у њој наћи спасење?

^ ЈЕРЕС НАД ЈЕРЕСИМА

Православна Црква која је вековима одолевајући разним јересима успела да очува неоскврњено исповедање богочовечанске вере, коју нам је предао Господ Христос преко светих апостола и Светих Отаца, данас се налази суочена са досада највећом опасношћу. Нова јерес, свејерес екуменизма, са свих страна нагриза јединство Православне Цркве, њено учење и вековно канонско устројство.

Феномен екуменизма није нешто ново и непознато. О њему се већ деценијама доста пише и с правом се може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. За разлику од древних јереси које су унакажавале поједине тачке православног учења и богочовечанског лика Спаситеља Христа, екуменизам се манифестује на разним плановима црквеног живота. У суштини ради се о читавом низу јереси које ударју на сам корен православне вере - њену Цркву. Зато је екуменизам пре свега еклисиолошка јерес. "Данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створи властиту "Цркву Христову", (лажног и фалсификованог Христа прим.прев)..., и да претвори само Тело Христово у једну "екуменску" организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника - Антихриста..."5 Екуменизам, дакле, самовласно "коригује" богочовечанско учење Господа Христа сводећи га на ниво социјалне, хуманистичке и пацифистичке идеје и самога Христа замењује обезбоженим и секуларизованим европским човеком. Укратко речено, он реинтерпретира хришћанство у духу "Новог доба" (New Age) и тиме отвара двери Цркве за све остале јереси и новотарије.

У древној Цркви реч  (васељенски) коришћена је у значењу привођења свих народа у пуноћу и чистоту истине Православне Католичанске Цркве. Отуда је тај часни атрибут придодат називу Цариградске Патријаршије. Данас се овај израз користи у сасвим супротном значењу остварења спољашњег јединства хришћанских (али, у последње време чак и нехришћанских) конфесија жртвовањем пуноће богочовечанске истине "компромису љубави", са крајњим циљем остварења савршеног људског друштва, својеврсног раја на земљи, али без Бога.

Порекло ове идеје није тешко утврдити. Она је рођена у окриљу рационалистичког и хуманистичког Запада и потпуно је била страна начину размишљања православних хришћана све до почетка овога века када улази у Православну Цркву на мала врата, потпомогнута новоствореном западномислећом интелигенцијом и владајућом класом, преко појединих јерараха Цариградске Патријаршије, образованих на папистичком и протестантском Западу.


^ ПОЧЕЦИ ЕКУМЕНИЗМА

Magna Charta екуменизма утемељена је још крајем прошлог века, тачније 1897 г. на конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу формулисани су основни принципи екуменске уније хришћанских "цркава". Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никејско-цариградски символ вере и само две свете тајне - Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. принцип толерантности према учењу других "цркава" и спремност на компромис љубави. Трећи принцип Ламбетске конференције је чувена Теорија грана (Branch Theory) која полази од чињенице да је Христова Црква као разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране су разне "цркве" које су међусобно равноправне и представљају манифестацију једне Цркве. Ниједна грана појединачно није Црква нити поседује пуноћу истине, те зато поједина богословска предања локалних "цркава" треба кроз дијалог усагласити како би се "реконструисала" једна истина и видљиво остварила једна Црква.6

Већ почетком двадесетог века, 1910. год. у Единбургу је, у организацији протес­тантских "цркава" одржана Светска мисионарска конференција (International Mis­sionary Society) на којој је одлучено да се организује Светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства (World Movement for Faith and Order). Истовре­мено са овим покретом деловао је и покрет "живот и Рад" (Life and Work) чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у свакодневним животним питањима. Ова два покрета ће се 1948.г. ујединити у тзв. "Светски Савез Цркава" (The World Council of Churches) са седиштем у женеви. Паралелно са овом тежњом да се унифицира религија, радило се и на стварању друштвених међународних тела која ће омогућити стварање услова за политичко обједињење света. Тако је 1914. г. формирана у швајцарској тзв. "Лига Народа" која представља зачетак "Организације уједињених нација". У деловању оба ова покрета приметна је јединствена намера да се оствари светско јединство у свим видовима живота али не у личности Богочовека Христа и његовој истини. У суштини ради се о једној "хилијастичкој" идеји земаљског царства, која вековима инспирише Запад и која се пројављује у разним видовима кроз папизам7, хуманизам, марксизам, масонерију и друге покрете сличне оријентације.

Међутим, највећу препреку овој идеји на религиозном плану представљало је Православље са својим светоотачким и традиционално непомирљивим ставом према свакој модернистичкој реинтерпретацији Хришћанства и ставом да је истинско мерило и начин превазилажења подвојености само свеспасавајућа истина Богочовека Господа Христа. Господ нас учи да се јединство свих људи може остварити једино у Православној Цркви, у његовој богочовечанској личности, у св. Причешћу и јединственом исповедању апостолске вере. Требало је дакле увући и Православну Цркву у екуменски покрет и заменити њено учење о Цркви екуменистичком еклисиолошком јереси. На првом удару су се нашле две патријаршије које имају највећи углед и утицај у целом православном Свету. Убрзо су поред протестаната главни актери екуменизма, нажалост, постали и православни.


^ ЦАРИГРАДСКА ЕНЦИКЛИКА ИЗ 1920 ГОДИНЕ

Први уступак екуменизму који је учинила Цариградска Патријаршија био је у јануару 1920.г. када је издана Енциклика, упућена "свим Црквама Христовим", којом је између осталог предложено увођење григоријанског календара. Увођење новог календара, који је као претходни јулијански астрономски нетачан, само по себи не представља толики проблем колико је овај гест само видљива пројава намере Цариграда да се приближи Западу, на штету вековног богослужбеног јединства Православних Цркава.8 Сам садржај ове Енциклике коју је потписао тадашњи лоцум тененс Цариградске Патријаршије, митрополит Доротеј Пруски са још једанаест митрополита, показује сасвим нови тон у поређењу са претходним званичним документима Патријаршије. Обратимо пажњу на неке формулације из ове Енциклике: У њој се не само помесне Православне Цркве називају "Црквама", већ је тај назив сасвим равноправно први пут до тада придодат разним јеретичким конфесијама. На самом почетку се каже:"... међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима..." Енциклика апелује да треба радити на "припреми и омогућавању потпуног јединства", али не спомиње да је оно једино могуће у пуноћи православне истине Цркве Христове. Разне јеретичке групе назива "Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу" и које су нам "санаследници и сателесници обећања Божјих у Христу" (Еф.3,5). Као први корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потребним увођење новог календара "ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране свих Цркава". Поред тога предлаже се "свој браћи и на Истоку и на Западу, свим поштованим хришћанским Црквама" да се успостави пракса ближе сарадње, међусобног раз­мењивања празничних грамата, размене студената богословских школа као и успостављање једног свехришћанског савета на коме би се одлучивало о питањима од обостраног интереса. Енциклика је изазвала бурно одушевљење екуменског света. Похвале и панигирици стизали су са свих страна, од англиканаца, епископалаца, лутерана. За то време православни свет обузела је велика смутња и недоумица пред овим поступком Цариграда који је заиста био без преседана.9 Модернисти су били одушевљени, а традиционалисти, посебно монаштво, ниже свештенство и народ били су крајње разочарани. Убрзо патријарх Мелетије Метаксакис, који је био званично први цариградски патријарх који је започео екуменистичке активности, 1923. год. сазива сабор у Цариграду10 који је донео одговарајуће одлуке у складу са предлозима Енциклике из 1920. и објавио увођење новог календара без постојећег концензуса свих помесних Православних Цркава по том питању.

У то време цела Грчка Црква била је захваћена великим таласом модернизације и европеизације коју су здушно помагали двор краља Отона и новостворена запад­номислећа интелигенција. "Они су, пише Макријанис у својим мемоарима, упро­пастили нашу домовину и веру, којом сада управљају безбожници. У време турског ропства није померен ни један камен са старих цркава. Али ови залуђеници повезали су се у својим интересима са зараженим фанариотима и сличним који су се заразили у Европи и они су упропаштавали наше манастире и цркве, неке оскрнављујући, а друге претварајући у штале. Ово су нам чинили многи такви свештеници и лаици, војници и политичари. Иако смо пролили своју крв у опасности смо да изгубимо своју домовину и веру..." "Полуобразовани интелектуалци су чинили све што су могли да измене истину своје вере и да прицеме секуларизам и рационализам на свето дрво Православља које је вековима остало недирнуто од варварских освајача". Највише су страдали манастири, неки су затворени, некима је конфискована имовина, а у друге су послани "прогресивни" игумани...”11Црква и просвета су у то време биле под јаком контролом државе која је све чинила да се саобрази Западу, форсирајући идеју јелинско-хришћанске цивилизације. Традиционална византијска музика је у градским црквама замењивана театралним вишегласним хорским европским певањем. У то време долази и до деградације традиционалне иконо­графске уметности. У цркве се убрзано уводи електрика, (чак и електрична кандила) и постављају се клупе. Теолози и будући црквени пастири већином су образовани на папистичком и протестантском Западу, где су дошли у контакт са најновијим екуменистичким тенденцијама. Разлике између Православне Цркве и западних "цркава" они су видели искључиво на пољу догматских формула које су се некако могле ускладити и нису разумевали да је на Западу лик Господа Христа замењен хуманистичким европским човеком, да тамо и нема правог Хришћанства, те да се разлике не могу исправити компромисним споразумима и дијалогом већ једино истинским и дубоким покајањем - преумљењем јеретика. Истина православне вере није само скуп извесних мртвих догматских правила, већ сама богочовечанска икона Господа Христа, чији је лик омеђен еванђелским и светоотачким учењима и правилима као непогрешивим оријентирима благочешћа. Одузети макар и најмању заповест значи оскрнавити цели лик Божји.12 Зато у тим питањима нема и не сме бити компромиса. Сваки компромис у суштинским питањима вере раван је издаји Христа и идолопоклонству, без обзира какви се циљеви тим компромисом намеравају остварити.


^ СЕРГИЈАНИЗАМ У РУСКОЈ ЦРКВИ

У међувремену познато нам је каква је ситуација задесила Русију и њен верни народ. После бољшевичке револуције 1917. коју су организовале сионистичко-масонске организације13, комунисти су активно радили на уништењу Руске Православне Цркве која је била духовна савест целог руског народа и чувар његовог свештеног историјског предања. Дошло се до решења да је најлакше уништити Цркву изнутра. Тако је настао тзв. покрет "живе Цркве" који је уз помоћ безбожних власти требао да сруши патријарха Тихона и да реформира Цркву на чисто протестантски начин и претвори је у ефикасно оруђе безбожног система. До праве апостасије долази у марту 1927. г. када је митрополит Сергије Страгородски, после неколико месеци проведених у бољшевичком затвору, пуштен на слободу, да би убрзо 24. јула те године издао злогласну "Декларацију" којом је Руска Црква званично поздравила безбожни комунистички режим. "Декларација" отворено поздравља Совјетски Савез као своју нову домовину и изјављује да су све радости и успеси Совјетског Савеза, ра­дости и успеси Цркве, и да су све њене жалости такође жалости Руске Цркве. Митрополит Сергије је на тај начин своју црквену организацију учинио продуженим пропагандним органом комунистичке државе. У то време та иста власт проводила је крвави прогон Руске Цркве, који је био страшнији од прогона хришћана у доба старог Римског царства. Велики број свештеника, монаха, и верника био је мучки убијан, затварали су или уништавали хиљаде цркава и манастира. Подлегавши притиску Митрополит Сергије је отворено пред светом порекао да у Русији постоје прогони због верских убеђења. Све оне јерархе и друге хришћане који су одбили да учествују у његовој апостасији називао је "политичким криминалцима", а совјетска власт их је хапсила и слала у сибирске логоре смрти. Они који су га бранили говорили су да он на тај начин спасава Цркву да потпуно не буде уништена. "Сергијанизам" је практично постао синоним за издају верности Христу, ради очувања спољашње црквене организације, њеног овоземаљског благостања и лажног мира. Верници су били присиљени да покажу беспоговорно послушање званичним вођама Цркве који су следили ову политику, што је често спровођено пос­редством самих државних власти. Када је ова струја коначно победила, митрополит Сергије заузео место Патријарха и сва опозиција била ућуткана, "сергијанизам" је постао званична политика Руске Цркве која је обликовала њен духовни и црквени живот у наредним деценијама. У периоду 1969-70 "сергијанизам" је извезен на Запад формирањем тзв. "Америчке Митрополије" која је добила признање од Москве као аутокефална Црква под московским спонзорством. У томе је посебну заслугу имао митрополит Никодим лењинградски, познати екумениста и латинофил (који је свој живот завршио срчаним ударом приликом аудијенције код Папе). Јерарси "Митрополије" не само да су подржавали црквени курс Москве, већ су били често и апологете руског политичког режима. Један епископ те Цркве је после посете Русији, уместо да посведочи страшне прогоне православних хришћана и страдања бројних новомученика и исповедника у Сибиру, хладно изјавио да су људи у Совјетском Савезу "срећни и добро обучени, а ако се неко и жали на власт, па, тога има и у Америци, зар не??!" Данас је Америчка Православна Црква (OCA), која је настала из Митрополије, позната по своме крајњем либерализму и веома интензивној екуменистичкој активности.

Након бољшевичке револуције руска емиграција формирала је своју посебну црквену организацију под називом Руска Загранична Црква14 коју је повео митро­полит Антоније Храповицки. На њој је лежао велики задатак да слободно, без идеолошких притисака сведочи у разним крајевима света, где је постојала руска дијаспора, истину Православља и истину о страдањима Руске Цркве и да настави богате духовне и интелектуалне традиције из времена пре доласка комуниста. За то време реформе сергијаниста су, додуше, одбацили и многи епископи и верници у земљи, међу њима и митрополити Јосиф Петроградски и Кирил Казански. Тај покрет је с временом прерастао у тзв. "Катакомбну Руску Цркву" (за чије је стварање начелно дао благослов још и патријарх Тихон), која све до данашњих дана живи потпуно прекривена велом тајне. Последњих година више се сазнаје о тој мученичкој Цркви, која још није у канонском општењу са официјелном Московском Патријаршијом.15

Совјетска власт је, дакле настојала, да уништи Цркву преко њених духовних вођа, који су били апологете совјетског режима у иностранству и проповедали тзв. "комунистичко хришћанство" које је идеолошки припремало пут за тријумф комунизма, не само као универзалног политичког режима, већ као идеолошке и псеудорелигиозне тираније. Да бисмо ово разумели потребно је да схватимо шта је комунизам. То није само један сулуди политички режим, већ идеолошко-религиозни систем чији је циљ да збаци и искорени све друге системе, посебно Хришћанство. Комунизам је заправо веома моћна јерес16, чија је основна поставка хилијазам или миленаризам - историја ће достићи своју кулминацију у недефинисаном стању земаљског блаженства, као усавршено човечанство које живи у савршеном миру и хармонији. Ово Еванђеље, постало је официјелно Свето Писмо многих московских владика који су почели да организују разне екуменске, антиратне, мировне, еколошке и међурелигиозне скупове у грандиозним халама Стаљинових соц­реалистичких палата, уз свестран патронат државе. Црква је овим ставом давала савршен алиби злочиначким и антихришћанским активностима бољшевика. За то време истинска Руска Црква, верни народ Руске земље уз неколицину епископа и свештеника, са бројним исповедницима и мученицима од Соловки до далеког Сибира трпели су невиђена страдања и прогоне. О томе нико од московских владика није говорио. Била је то табу тема. Пред свет је могла да оде једино "истина" да у Русији нема верских прогона, а они који су у логорима су политички затвореници. Раскол који је дакле, настао у Русији доласком бољшевика на власт није само политички раскол између црвених и белих владика како се то уобичајено тврди, већ отворени сукоб између "Царства овоземаљског" и "Небеског Царства Христовог", сукоб између два схватања истинског задатка Цркве на земљи. С једне стране имамо "сергијанистички" метод очувања спољашње црквене организације, на рачун издаје духа Цркве Христове, и мученичког пута на којем Црква споља страда, али изнутра јача и духовно се регенерише. Свакако, то не значи да нема благодати Црква коју су водили "сергијевци" и данас је воде њихови наследници, међу којима има оних који су отворено радили на штету Цркве по диктату власти, а то не признају. Нипошто. То је и даље Црква Христова, која даје своје светитеље, подвижнике и исповеднике, али која је дубоко пострадала и пропатила због безбожних поступака својих псеудо пастира. Црква се никада не може поистоветити са јерархијом и јурисдикцијом. Чак иако већина јерархије отпадне од богочовечанског пута Христовог, Црква и даље живи, али страда као стадо у које распуђују лажни пастири. Границе јурисдикција не могу, дакле, ограничавати Божју благодат.17 Колико је крајње неправедно осудити многе свештенике и вернике који су остали верни својим архипастирима и поред њиховог отвореног екуменизма и сарадње са комунистичком партијом, толико је још неправедније осудити и оне који су се од њих одвојили да би успели да сачувају своју веру и предање, али притом не престају да молитвено састрадавају својој посрнулој браћи.

Московска Патријаршија је, занимљиво, у почетку показивала извесне знаке опрезности према екуменизму. О томе сведочи и сабор епископа помесних цркава одржан у Москви од 8-18.7.1948.г., поводом 500 годишњице проглашења аутокефалности Руске Православне Цркве. На том сабору су представници александријске, антиохијске, руске, српске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехословачке и албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и ССЦ18, који је управо у то време формиран. Међутим убрзо после тога услед притиска комунистичких власти у појединим земљама с једне стране и Васељенске Патријаршије с друге, све ове Цркве су убрзо постале чланице ССЦ. Москва се у томе посебно истицала, тако да је 29. децембра 1969.г. објавила и intercommunio са римокатолицима. Почели су екуменски сусрети, молитвена саслуживања са јерети­цима. У том смеру је под притиском совјетских власти развијена активна сарадња свих религија на територији СССР, које су морале заједно да раде у корист " своје велике домовине". Данас, у посткомунистичкој ери, када званична Руска Црква има све услове за слободно делање још је приметно да Москва избегава да се одлучно ослободи "сергијанске" прошлости, да отворено осуди јерес екуменизма, да призна и прослави хиљаде новомученика и да исправи извесне канонске и црквене неисправности које су се јавиле у време совјетске тираније. То су и основни разлози који тренутно онемогућавају обједињење целе Руске Цркве у земљи и иностранству под једном јурисдикцијом.


^ СВЕТСКИ САВЕЗ ЦРКАВА

У међувремену долази до горепоменутог организовања екуменског покрета који је коначно обједињен 1948. г. формирањем Светског Савеза Цркава.Четири године касније цариградски патријарх Атинагора издао је Енциклику 1952.г. у којој позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском Савезу Цркава19. Као основни разлог за то наводе се сасвим банални разлози - потреба "приближавања народа и нација" у циљу "суочавања са великим проблемима садашњице". Патријарх хвали ССЦ, јер "он омогућава заједничке активности Цркава и развија кооперацију". Све у свему ради се о документу потпуно секуларистичке оријентације у коме се користи језик уобичајен у међународној политици и дипломатији.

Већ од 1952. г. поједине Православне Помесне Цркве почеле су да се укључују у ССЦ, а 1955.г. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ, у женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ се састаје на Родосу са представницима свих Православних Цркава. На овоме скупу екуменизам је практично ушао међу зидове Православља.20 Од 1961. православни екуменисти сазивали су низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. 1964.г. одржана је трећа конференција на Родосу. Папа, кентерберијски англикански архиепископ и генерални секретеар ССЦ послали су своје поздраве. Православни екуменисти су са захвалношћу узвратили. На овом скупу одлучено је да се воде "дијалози" са јеретицима "на равноправној основи". Поред тога афирмисано је право да свака помесна Православна Црква самостално негује "братске односе" са јеретичким заједницама. Те исте године (1964), патријарх Атинагора се сусрео са римским папом у Јерусалиму, а наредне године Цариград скида анатеме против папске јереси из 1054.г. иако Рим остаје непокајан у свим својим новотаријама.

Пошто сада улазимо у период веома активних екуменистичких контаката, сматрамо потребним да изнесемо неке аутентичне изјаве првојерарха Цариградске Патријаршије чији пут његови наследници већ деценијама упорно настављају.


^ ЕКУМЕНИЗАМ ПАТРИЈАРХА АТИНАГОРЕ - "ВРЕМЕ ДОГМАТА

ЈЕ ПРОШЛО"21

Патријарх Атинагора познат је по својим проекуменистичким ставовима још из периода када је изабран за митрополита Крфа (1922) и архиепископа Америке (1947) год. Одмах по преузимању дужности у Цариграду (1949) он шаље архиепископа америчког Јакова како би папи Јовану Павлу XXIII пренео усмени панигирични поздрав називајући га "другим Претечом"22!?! Његовим доласком на цариградски престо, екуменизам је на широка врата ушао у Православну Цркву. У својој екуменистичкој теологији "јединства цркава" патријарх Атинагора полази од чињенице да међу хришћанским вероисповестима не постоји суштинска разлика.23 Све оне чине једну јединствену Католичанску и Апостолску Цркву, мада је међу њима дошло до извесног отуђења услед разлика у учењу. Основни задатак који се поставља пред хришћане нашег века јесте да се развије свест о томе да су сви браћа у Христу, једне и истините Цркве Христове24. Досадашњи покушаји остварења јединства кроз богословске расправе нису довеле до резултата јер су се догматске разлике испречавале на путу остварења заједништва, зато патријарх Атинагора сматрајући да је сада дошло ново време, време "Светог Духа" верује да је једини пут ка јединству "дијалог љубави"25 кроз који ће сам Дух Свети пројавити јединство једне и неподељене Цркве Христове. Да би се дијалог љубави водио, потребно је, пре свега једноставно "оставити прошлост, теолошке проблеме који нас деле" и потрудити се да "увек будемо сједињени у Христовој љубави."26 Како и сам у својој "надахнутој" беседи каже: "Дошло је време да љубав сахрани мртва слова, да закопа вековну мржњу, да ослободи заробљену истину и утамничену реалност."27 "Хришћанство, по речима овог патријарха модернисте, има данас потребу за једном новом теологијом помирења."28 Очигледно, потребно је извршити пуну ревизију православног учења, посебно његове еклисиологије. Вековно учење и дубоко уверење хиљада светих мученика и исповедника вере православне да је Православна Црква једина истинита Црква Христова и да је само у њој могуће спасење јавља се као анахронизам прошлости, за екуменисте толико бремените агресивношћу и нетолеранцијом. Држећи се духа бранш-теорије потребно је да све цркве заједно "поново оснују" једну Свету Католичанску и Апостолску Цркву29, да поново нађу Христа30. Али на који начин? "Ми као средство сједињења предлажемо Свету Чашу..." каже у једној беседи патријарх Атинагора. Управо communio inter sacris31 је основни циљ "дијалога љубави"32 Дакле, треба остварити унију на бази догматског минимализма, а све разлике једноставно оставити као локална богословска предања која нису обавезна за друге.

Да би се створила повољна клима за напредовање у овом смеру било је неопходно укинути анатеме из 1054. г. Што је и свечано учињено 7.12.1965. Једноставним по­тезом пера је избрисана анатема против папизма и Римска "црква" проглашена је за "Сестринску Цркву".33 Након овога у обраћању Цариградског Патријарха и његових митрополита Папи не примећује се никакво устезање. Користе се изрази и титуле уобичајени за односе између две сестринске Православне Цркве.34 штавише, име Папе се уноси у диптихе Цариградске Цркве што је један од основних показатеља признања православности онима који исповедају јереси осуђене Светим Оцима и Светим Саборима.35

Идеја о уједињењу свих хришћанских, па и нехришћанских конфесија, у својој суштини очигледно је само први корак ка свеопштем обједињењу целог човечанства, што је један од важнијих задатака који пред собом виде патријарх Атинагора и папа Павле VI36. Уједињење хришћанског света само је прва фаза у општем плану. Поглед патријарха Атинагоре на нехришћанске вере потпуно је неприхватљив за једног православног епископа. Он у потпуности изражава јеретичко схватање Бога и вере,37 и у исту раван ставља православну веру са разним незнабожачким и јеретичким учењима. Слику патријарха Атинагоре употпуњава његова нескривена ревност за модернизацијом и реформацијом Православне Цркве, њених црквених обичаја и правила живота. Заправо пратећи његове изјаве по тим питањима примећујемо потпуно одсуство разумевања отачког предања и његовог значаја за очување духовног идентитета Православне Цркве. У сваком случају као и у свим претходно наведеним примерима ради се о неканонском и јеретичком понашању. Многе од тих изјава изазвале су бурне реакције.38

Ово су само неке од најрадикалнијих изјава које је изрекао Патријарх Атинагора и које одражавају нови дух размишљања Васељенске Патријаршије. Много се може говорити о његовим екуменским сусретима са папистима у Цариграду и Риму, заједничком сусрету и молитви са Папом у Јерусалиму, фамозном "скидању анатема" 7.12.1965. године, молитвеним скуповима са јерменским монофизитима и англиканцима, посети Риму у октобру 1967.г. када је саслуживао са папом Павлом VI, заједно са њим благосиљао окупљени народ уз френетичне аплаузе и блицеве фотоапарата39. Ову "позоришну представу" видећемо опет 1979. г. приликом посете цариградског патријарха Димитрија Риму. Све ове нечувене активности и сентиментално-пророчке изјаве зачињене бујном грчком реториком изазвале су незадрживо незадовољство и буру међу многим православним хришћанима. Митрополит флорински Августин је 1969. год. поднео представку синоду због "неканонских и неправославних активности Патријарха". Света Гора је још раније протествовала 1964.г. када су атонски монаси осудили "ове проунијатске активности и ставове Васељенског Патријарха и његових истомишљеника" Они су апеловали на Патријарха да престане са екуменистичким активностима, а уколико устраје у њима запретили су да ће прекинути општење са њим. Протести долазе са свих страна. Поглавар Руске заграничне Цркве, митрополит Филарет у своме писму патријарху Атинагори поводом "скидања анатема" истиче да нико нема право да у име целе Цркве чини оно што је противно учењу и црквеним канонима. Он се позива на 15. канон Прводругог сабора у Цариграду из 861 г. који назива "часним међу православним хришћанима" оне епископе и клирике који прекину општење са својим патријархом уколико он отворено проповеда јерес. Са свих страна се чује став "да нема компромиса у стварима православне вере". Какав је одговор Цариграда на све ово?

Потпуно игнорисање. Васељенска Патријаршија до дан данас није објавила никакав демант, или барем објашњење својих јеретичких ставова и активности, него је са њима наставила још даље. Остале помесне Православне Цркве не само да су ћутке прелазиле поред свега што се дешава чувајући лажни мир у Цркви и тиме прећутно аминујући увођење нове јереси у оквире Цркве, већ су поједини представници њихове јерархије и сами почели да активно учествују у екуменизму превазилазећи често и "кардинале са Фанара".

Екуменски кругови видели су у патријарху Атинагори "пророка новог времена", "духовног оца православне ренесансе" (архиепископ Јаков амерички)40. Часопис  предњачио је у похвалама приказујући га као светитеља. ( 1.15.1972). Архиепископ атински Јероним, који је остао упамћен као велики пријатељ римокатолика и екумениста без икакве резерве, поводом смрти патријарха Атинагоре 1972.г. изјавио је да "велики не умиру, а Атинагора је заиста био велики...

То да је био велики најбоље потврђује не само његов живот већ и његова смрт. Јер никада до сада у историји Православне Цркве смрт једног поглавара није изазвала такву свехришћанску жалост и саосећање целога света." Чак је и Свештана општина Свете Горе упутила телеграм у коме изражава молитвену жељу "да се душа покојног патријарха нађе у заједници са Златоустим, Василијем, Григоријем и Фотијем Великим". Тешко је разумети до које мере полтронска куртоазија може да доведе хришћанску савест. Частан је помена пример једног атинског ђакона који је одбио да служи парастос патријарху Атинагори пошто је он јеретик. Свакако, много је православних хришћана у Грчкој који су били ужаснути нечувеном издајом Православља на Фанару, али нажалост на такве тонове ретко наилазимо у изјавама црквених званичника. Ипак гласови протеста долазили су од стране великих духовника као што су били о. Епифаније Теодоропулос41 и отац Филотеј Зервакос, игуман манастира Лонговарда на Паросу који је као верно духовно чедо св. Нектарија Егинског на време осетио опасности екуменистичке јереси.42 Протествовао је и митрополит Филарет из Њујорка својим чувеним "писмима бола", затим бројни теолози и савесни хришћани из целог света.

Званична Српска Црква је пре